Mandragola (ili, ponekad kod nas, mandragora) jeste biljka koja svojim izgledom podseća na ljudsko telo, pa se za nju verovalo da ima svojstva afrodizijaka, da leči impotenciju i, naročito, da omogućuje začeće. Istovremeno, taj isti lek koji daje snagu, tu snagu može i oduzeti, kao kakav otrov – tako da bi Kalimako, mladi plemić koji želi da osvoju Lukreciju, suprugu gospara Niče, uz pomoć spletki fra Timotea, Lukrecijinog ispovednika, i koji treba da učini uslugu gosparu Niči i da mu omogući da Lukrecija začne potomstvo, zapravo treba da strada od mandragole. Komedija tematizuje, propituje, kritikuje, izvrće ruglu i podsmehu upravo sve one teme oko kojih se sučeljavaju interpretacije o Makijavelijevom delu evo već skoro 600 godina: osvajanje, pitanje veštine osvajanja, i pitanje sredstava – leka/otrova – koje je uvek ambivalentno, koje donosi uspeh,ali može dovesti i do poraza. To je i pitanje odnosa snage – premoći ili nemoći, tj. kvalitet relacije kvantiteta, odnos u nekom dinamičkom polju potencija – koje treba oštroumno koristiti. Makijaveli na svoj način razvija, u ovoj komediji, ali i u drugim delima, temu fortune (sreće, sudbine, sticaja okolnosti) i onoga što je bila virtu (sposobnost pojedinca, njegova oštroumnost, „vrlina” pre svega u intelektualnom značenju). Baš kao u Vladaocu: „Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam vam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreću se. Propada vladar, koji se posve oslonio na njihove reči, pa se nije ni na šta pripremio; jer prijateljstva, koje se dobijaju za platu, a ne veličinom i plemenitošću duha, kupuju se, a ne poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje ustručavaju da uvrede nekoga, koji želi da ga ljube, nego li nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu raskidaju, kad god im je to od koristi; strah se pak podržava neprestanom pretnjom kazne...
Spasoje Ž. Milovanović