Andrej Čanji, voditelj okruglog stola: Predstava je vrlo vizuelno atraktivna i upečatljiva. Radili ste sa lutkama u celokupnom aranžmanu predstave. Kao i svima nama, tako i ovoj Meduzi u predstavi, plastika je prijatelj, ali samo na trenutak. Plastika je svima nama gotovo zauvek neprijatelj. U Tihom okeanu, na primer, postoje velike zakrpe, gde struje okeana sakupljaju svu plastiku koja je dospela u okean na jednom mestu, a najveća je veličine dva Teksasa. To je definitivno globalni problem koji ova predstava na prelep način adresira.

Jelena Paligorić Sinkević, dramaturškinja: Naučili smo iz ovog procesa da kroz taj, uslovno rečeno, poetski realizam može da se ispriča snažna priča koja je, mislim, deci bila jasna, što nam je najvažnije. Ali isto tako nam je važno da poruke ne budu plakatske, nego da budu na nekom estetskom nivou kojeg ta deci zaslužuju. Odatle i ta klasična muzika i odatle ta estetika da dete, kada uđe u pozorišnu salu, ima utisak kao da je zaronilo u okean.

Aleksandar Radulović, umetnički direktor NP Pirot: Moja prva bojazan, i bojazan mojih kolega, bila je ta kako ćemo se izboriti sa lutkama, jer je ovo prvi put da naši glumci imaju lutku u ruci.

Jelena Paligorić Sinkević: Imali smo apsolutnu slobodu u stvaralačkom procesu, što je jako, jako retko. Suština je bila što smo svi tragali unutar tog procesa i mislim da je to, zapravo, najvažnija stvar u pozorištu za decu. Ta radoznalost koju deca prirodno poseduju, a koja im se sa raznim nametnutim sistemima gubi, kroz pozorište se vraća. Želim da verujem da svi mi, kao autori i kao publika, možemo zajedno da tragamo i da u tom procesu probudimo ponovo tu radoznalost.

Aleksandar Aleksić, glumac: Prvi put smo radili i sa lutkama i u tom svetlu. Uglavnom je na probama bila više igra telom nego sama lutka. U trenutku kad je trebalo da se vidi lutka, a ti se ne vidiš, izašli smo hrabriji, naučili nešto novo.

Milica Filić, glumica: Bilo nam je teško, sad nam je super, uživamo u svakom igranju.

Jelena Paligorić Sinkević : Važno nam je bilo da deca shvate da resursi koji su „džabe“, za njih, potencijalno, mogu da budu izvor određenih kreativnosti i da se kod njih probudi ta svest. Važno je bilo postavljanje baze da shvate da ne moraju da imaju 20 istih igračaka, ali ne da im se to eks katedra ispriča, nego da dođu i vide nešto što je napravljeno uslovno rečeno za „džabe“ i da učestvuju.

Danica Mitić, glumica: Nema teksta i to je, u stvari, bilo najstrašnije. Sad mi je smešno, ali tad baš i nije bilo. Pribojavali smo se da nećemo moći, da nećemo umeti. Bio je prvo strah od nepoznatog, ali izašli smo bogatiji. Drago mi je što sam upoznala nekakav novi deo sebe. Nisam verovala da ću to moći. Drago mi je što smo deo ispisane nove stranice istorije pirotskog pozorišta.

Jelena Paligorić Sinkević: Postoji tekst koji je jako duhovit, u rečeničnoj priči. Ovo je svima nama bio i jedan jako dobar poligon da shvatimo koliko nismo sujetni, jer i sama znaš koliko je vremena i snage potrebno da se napiše jedan tekst. Ni u jednom trenutku nisam imala problem sa tim da ceo tekst ode. Jako je bitno kada se prave ovakvi projekti da svi radimo u korist predstave, a nije uvek tako, nažalost; da probamo da ono što smo napisali inkorporiramo u tu nevidljivu “dramaturgiju“. To nije jednostavno, ali mi se čini da je ovde kor priče ostao.

Sunčica Milosavljević, pozorišna rediteljka: Predstava je vaspitno - obrazovno izuzetno snažna.

Milena Bogavac, dramaturškinja, dramska pedagoškinja, producentkinja: Mislim da Narodno pozorište Pirot s ovom predstavom ima jako dobar materijal za nekakav transmedija storiteling. Postoje igračkice, slikovnice, crtani film i mislim da još dugo možete ovo da razvijate.

Aleksandar Radulović: Da bi nešto duže trajalo, moramo iznalaziti nove načine da ono čime smo se bavili prodre u sve pore. Saradnja sa drugim ustanovama kulture može učiniti da predstava, tema, lutke što duže žive.

J.P.
Foto: B.Ž.