Tekst: Pola Vogel
Režija: Tara Manić 
Prevod: Ivana Đurić Paunović
Adaptacija teksta: Vuk Bošković
Igraju: Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević
Scenografija / Kostim: Zorana Petrov
Muzika: Vladimir Pejković
Dizajn svetla: Nemanja Calić i Zorana Petrov
Odnosi s javnošću: Slavica Pešić
Foto i video produkcija: Marko Stojanović
Autor plakata: Marko Stojanović
Tehnički saradnici: Nemanja Calić, Bojan Durutović
Izvršna produkcija: Selena Pleskonjić i Aleksandra Lozanović
Produkcija Hartefakt:  mart 2024.
Premijera: 17. mart 2024, Hartefakt Kuća, Bulevar Despota Stefana br. 7

„Kako sam naučila da vozim“ Pole Vogel, tekst je koji mnogi nazivaju „Lolitom“ napisanom iz ženske perspektive – lika odrasle Malecke, koja se priseća svog detinjstva. U radu na njemu u kamernom, intimnom prostoru Hartefakt Kuće, zajedno sa glumicom Martom Bogosavljević i glumcem Svetozarom Cvetkovićem, kao i sa svim saradnicima trudili smo se da pronađemo nežan scenski jezik za ovaj složen, dubok i delikatan tekst – koji ni ne pokušava da parira stvarnosti, koju svakodnevno živimo. Ona je toliko strašnija, dešava se svuda oko nas i deluje nam obeshrabrujuće nezaustavljivo – da smo kroz ovu predstavu pokušali da idemo unazad, korak po korak, ispitujući problem sa kojim se većina ljudi koja čita ovaj tekst, susrela nekada u životu. Odnos ova dva lika, Malecke i njenog teče, pun je ambivalencija: ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, grešaka, a posledično: probijanja granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja.  Velika vrednost ovo teksta je empatija autorke za oba lika, čime se otvara važan, polemičan ton o uzrocima, a ne samo posledicama takvog odnosa. Ovo je predstava o oproštaju, bez svesti da je nemoguće oprostiti. Nadam se da ćemo ovom predstavom ljude učiniti budnima i makar malo hrabrijima – mislim da bi to bilo više nego dovoljno u društvu u kome ih činimo osramoćenima i tihima.“ – Tara Manić, rediteljka

“Užasne stvari se događaju svakoga dana, i mi budemo šokirani kada čujemo ili čitamo o njima. Pa nastavimo dalje sa svojim životima. To je normalno i prirodno. Ali ti užasi o kojima čitamo i svađamo se u komentarima uglavnom su trajali dugo. Nekad čak i godinama. I neko ih je živeo, iz dana u dan. Ono što nama izaziva pitanje „Kako je ovo moguće?“ njima je jasno iz svakog ugla. Jer to za njih nije „užas“, već njihov život. Ova predstava je o tome. Bez senzacionalizma, bez postavljanja „velikih pitanja“, bez davanja jednostavnih odgovora na ogromne probleme. Ovaj komad je napisan pre četvrt veka. Neke stvari se od tad nisu promenile, neke jesu. Ali snaga ovog teksta nije u njegovoj relevantnosti u vezi sa „užasima“ već u tome što je o nečemu mnogo dubljem, kompleksnijem a opet jednostavnijem – on je o jednoj ženi koja se seća svog života. Života ispunjenog ožiljcima od trauma, ali i života punog ljubavi i lekcija o vožnji. I tu je problem. Što ništa u ovoj priči nije jednostavno. Da su „užasi“ problemi koji je moguće lako rešiti, već bi bili rešeni. „Sruši patrijarhat“ zvuči dobro ali je samo prvi korak. Podrška jeste važna, ali na kraju dana svako sam pada u san. I ujutru, sam se iz njega budi. „Kako sam naučila da vozim“ je predstava koja je nastala velikom posvećenošću dvoje neverovatno hrabrih glumaca i jedne nesvakidašnji talentovane rediteljke. Njih troje su dva meseca živeli, disali i mislili o najgorim stvarima koje se dešavaju između ljudi, sa željom da stvore delo koje će pružiti publici ono što je srž pozorišta već nekoliko milenijuma – katarzu. Katarzu o „užasima“. Da bismo se nekako pomerila od „Kako je ovo moguće?“ – dramaturg Vuk Bošković

Kritika
Iako su (naizgled) u drugom planu, uzbudljivo su portretisani porodični likovi i odnosi; mama, tata, baka, tetka…. Ko, kada, kako, šta, svako sa svojim vrlinama i manama na porodičnim okupljanima i van njih. Neverovatno koliko uz sve najbolje namere, forma- u kojoj se zna šta priliči ženi, šta muškarcu, šta i kako treba, npr. da neko tamo ne bi pomislio ili rekao ovo ili ono… dominira suštinom iscrtavajući duboko licemerne profile. Pojedincu. Porodici takođe. Time i društvu… Izvrsnom glumačkom igrom Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević otelotvoruju, temeljno a nenametljivo, čitav spektar pitanja od toga da li je (ne) moguće oprostiti, preko toga nije li iza svega što čovek čuje ili doživi- a ubraja se u zgranuto pitanje „kako je to moguće“- zapravo manje ili više dug proces zbivanja koji je vodio upravo tome, i toga kako je nešto što je nekome „užas“ nekome drugome zapravo život, pa na dalje… – Tanja Nježić, Blic
„Mlada rediteljka Tara Manić postavlja dvoje glumaca da stalno prelaze s mesta na mesto i to u svim delovima četvorostranog gledališta koje uokviruje veoma mali izvođački prostor (najveći deo predstave oni sede), te je tim promenama ona scenski označila i promene gledišta na ovu složenu priču. Ne abolirajući zlostavljača nijednog trenutka, Cvetković slojevito, s finim prelivima, bez izričitosti, a s punim emocionalnim pokrićem (i retkim ukrasnim glumačkim postupcima), donosi lik čoveka razdiranog strašću, ali i iskrenom i čistom ljubavlju. U igri Marte Bogosavljević odlično se smenjuju različiti registri, od diskretnih, neilustrativnih prelaza iz jednog u drugi uzrast dotične devojčice (u rasponu od jedanaest do osamnaest godina), preko ekspresivnijeg i komički naglašenog izraza kad oponaša rođake (u predstavi su ukinuti horovi koji ih reprezentuju), do punokrvnog i slojevitog dramskog oblikovanja lika devojke koja, pored svega, gaji naklonost prema teči.“ – Ivan Medenica, Radar.rs
„Marta Bogosavljević razigrano predstavlja Malecku, u vremenu adolescencije, zbunjenosti, čime teča manipuliše da bi zadovoljio žudnju, uveravajući je (lažno) da neće uraditi ništa što ona ne želi. Opipljivo je prikazana njena nevinost i radost, ali i trauma doživljaja njegovog neželjenog dodira. Igra teče u stanu u Bulevaru despota Stefana, na sceni Hartefakta, veoma blizu gledalaca, koji okružuju scenski prostor, i ta fizička bliskost bitno jača našu snagu utiska. Glumci menjaju mesta izvođenja, označavajući tako i promene vremena i perspektiva pripovedanja, i mešaju se sa nama, gledaocima, čineći nas nekom vrstom voajera, ili svedoka ove izazovne pripovesti. A njena najveća vrednost je u psihološkoj kompleksnosti, odrazu višeznačnosti njihovog odnosa, romantičnim i iskrenim, na jednoj strani, potrebnim i njemu i njoj, do određenih granica, kada kontrola nevinosti popusti, oslobađajući prostor za nasilje.“ – Ana Tasić, Politika

Nagrade
9. Bucini dani 2024. – Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje festivala (Grand prix festivala) Svetozaru Cvetkoviću za ulogu Teče, Zlatno zrno za najbolju mladu glumicu Marti Bogosavljević za ulogu Malecke

Festivali/gostovanja
9. Bucini dani u Aleksandrovcu, jun 2024. 
6. Sarajevo Fest, septembar 2024.