Pilad (2006)

Godinama su Pazolinijeve tragedije paralisale svet teatra zbog svoje izuzetne snage, gustine reči (u stihovima), složenosti obrađenih tema kao i zbog inovativnog koncepta koga su predstavljale kada ih je prvi put napisao. Sada počinjemo da ih razumevamo u različitom svetlu i možemo nastojati da ciljamo u samo srce Pazolinijeve inspiracije našim savremenim senzibilitetom. Njegova pitanja su pitanja koja su još uvek relevantna za svet današnjice.

Novi svet je uspostavljen.

Moć da se odluči o sopstvenoj sudbini, bar formalno, je u rukama naroda.
Istinska božanstva naporedo postoje sa novim svetom razuma i slobode. Ali kako završiti?
Pa krajnji zaključak ne postoji. On je neizvestan.
Jedna nova nacija je rođena. Njeni problemi su beskrajni.
Ali problemi se ne rešavaju, oni se žive. A život je spor. Kretanje ka budućnosti nema prekida. Rad jednog naroda ne poznaje ni retoriku ni oklevanje. Njegova budućnost je u isčekivanju budućnosti. I njegovo isčekivanje je jedno veliko strpljenje.

Pjer Paolo

Dodatne informacije

  • Premijera broj: 491
  • Naslov: Pilad
  • Autor: Pier Paolo Pasolini
  • Režija: Andrea Paciotto
  • Dramatizacija: Jovan Ćirilov
  • Kostimografija: Snežana Kovačević
  • Muzika: Rolando Macrini
  • Uloge:

     

    • Vahidin Prelić
    • Igor Borojević
    • Ivana Kovačević
    • Tanja Jovanović
    • Biljana Zdravković
    • Tomislav Trifunović
    • Divna Marić
    • Slobodan Ljubičić
    • Nemanja Jovanović
    • Goran Šmakić
    • Momčilo Murić
    • Biljana Djoković
    • Vladimir Kurćubić
    • Dragana Vranjanac
    • Svetislav Jelisavčić
    • Miodrag Brezo
      spoljni saradnici
    • Darko Aćimović
    • Nikola božović
    • Ognjen Obradović.
  • Inscipijent: Milena Radomirović Comi
  • Sufler: Mileta Petrović
  • Ostali:

     

    • Prevod: Ivica Buljan
    • Dizajn scene i video radova: Mia David Zarić
    • Dizajn tona: Nikola Pejović
    • Realizator video medija: Dejan Parlić
    • Organizator snimanja: Ljiljana Matić
    • Tehničko vodjstvo: Milena Jocić Obradov
    • Video operater: Milomir Bogdanović Deba
    • Ton majstor: Nikola Pejović
    • Majstor svetla: Filip Marković
    • Majstor scene: Slavoljub Vasić
    • Rekvizita: Dragan Dimitrijević
    • Šminka: Mirjana Ilić
    • Izrada kostima: Ostoja Milošević i Filipa Jovanović
    • Učenici III godine srednje Umetničke škole Užice, stilski krojači, i prof. Tatjana Jovanović, koji su pomagali prilikom izrade kostima.
    • Organizator: Radmila Popović Nikitovć
    • PR predstave: Nenad Kovačević
  • Sezona: 2005-06
  • Datum premijere: 28.3. 2006.
  • Nagrade:

     

    - Davalac nagrade: Stručni žiri Šestog bijenala scenskog dizajna
    1. Naziv nagrade: Nagrada dizajna scenskog zvuka
    2. Dobitnik nagrade: NIKOLA PEJOVIĆ
    1. Naziv nagrade: Nagrada za dizajn kostima
    2. Dobitnik nagrade: SNEŽANA KOVAČEVIĆ
    - Davalac nagrade: Stručni žiri Međunarodnog festivala antičke drame „Stobi“ Makedonija
    1. Naziv nagrade: Nagrada za najbolju mušku ulogu
    2. Dobitnik nagrade: VAHIDIN PRELIĆ

  • O predstavi:

     

    Za Pazolinija teatar je mesto za dijalog izmđu umetnosti i društva. Reč postaje sve: značenje, akcija i arhitektura. Ona definiše sam teatarski prostor, pozornicu uma na kojoj se ljudi zaustavljaju da slušaju i razmišljaju. Postaje mesto gde glumci, publika, tekst i slike koje tekst oživljava, svi su na istom nivou.
    Inspirisan društvenim i političkim značajem klasične antičke tragedije zamišljao je teatar kao KULTURNI RITUAL, intezivno poetsko i filozofsko sučeljavanje između glumaca, intelektualaca i publike. U drami Pilad, klasični svet je kulturno zaleđe. Ona nudi tradiciju koja služi kao sidro za društvo rasejano i zbunjeno obmanjujućim ideologijama, lažnim idejama o progresu, civilizaciji i demokratiji. Priča se odigrava u idealnoj prošlosti, a mit postaje srodstvo putem koga se tumači savremena realnost. Pilad je izuzetno značajan tekst, maraton jedinstveno jakih i lepih stihova, revolucija reči koja stvara pukotinu u svemu što se ne menja, u istoriji koja se ponavlja, u predvidljivoj sramoti korumpirane političke vlasti. Drama opisuje na lirski i epski način uspon i pad novih „nacija“, to je metafora nebrojenih revolucija i transformacija između starih i novih režima. U isto vreme, Pilade je neka vrsta autobiografije koja govori o idealističkom traganju intelektualca u savremenom svetu. Sam Pazolini je poput Pilad-a, intelektualac zatvoren u svom sopstvenom svetu. On preduzima frenetično i poetsko traganje za svetlošću da bi je postavio uz zaslepljujuću svetlost ljudskog Razuma. Ali on ne uspeva da pronađe odgovor i može samo da vikne svoju kletvu, proglašavajući osećaj bespomoćnosti i nemogućnosti da reši beskrajna pitanja i protivrečnosti postojanja.

    Andrea Paciotto je reditelj posvećen razvoju internacionalnih projekata koji su objedinjeni u izvođačkim umetnostima. Studirao je glumu u Perugias, Italija, na univerzitetu Theatre Centre i na Fondazione Teatro Pontadera. Posle rada kao glumac izvođač u Italiji i u inostranstvu sa rediteljima kao što su Andrei Serban, Luca Roconi, Ellen Steward, Jerzy Sthur... 1994. okreće se režiji i pravljenju performansa. Studije nastavlja na Citz Universitz u New Yorku, gde je diplomirao i magistrirao režiju. U septembru 2000. počinje saradnju sa Amsterdamskim DasArtom, gde nastavlja napredna istraživanja vezana za pozorište i igru koja uključuju upotrebu novih medija u pozorištu.

    Njegov dosadašnji rad uglavnom je postavljen u Americi, Južnoj Americi i Evropi. U SAD je radio kao stalni reditelj u La MaMa Experimental Theatre Company. Od 1990. radio je na razvoju internacionalnih pozorišnih projekata. Sarađivao je i kao koordinator u okviru (umetničke ispostave) LaMaMa Umbria International u Spoletu. U Meksiku je radio u okviru nekoliko umetničkih i vladinih institucija i sa nezavisnim grupama. U svom širokom umetničkom dijapazonu, radio je od velikih multimedijalnih projekata, spektakla, klasičnih opera kao i pozorišnih predstava sa lokalnom indijanskom zajednicom. Njegov pozorišni rad u Evropi predstavljen je na festivalima u Italiji, Holandiji, Nemačkoj, Austriji, Turskoj, Švajcarskoj, Makedoniji i Srbiji.
    Pored režije predstava snimio je više kratkih filmova i dokumentaraca, pravio instalacije i sarađivao u razvoju kulturnih događaja i edukativnih projekata. Andrea je vodio i dosta umetničkih radionicama sa različitim temama sa LaMaMom na univerzitetskom centru Teatrale of Viterbo i Escuela National de Denza u Meksiko Sitiju, DasArts centru u Amsterdamu. Gostujući je predavač na TheatrePerformance, odseku za pozorišnu akademiju u Mastriktu.

    Andrea Paciotto je direktor i osnivač OFFUCINA ELECTRIC ARTS, multimedijske produkcijske kuće u Spoletu, koja se bavi stvarranjem projekata koji su bazirani na upotrebi nove medijske tehnologije u pozorištu.

    Pjer Paolo Pasolini (1922-75)
    Italijanski reditelj, pisac i esejist

    Pjer Paolo Pazolini (Pier Paolo Pasolini) rođen je u Bolonji 5. marta 1922. godine kad je Musolini došao na vlast. U rodnom mestu je završio srednju školu, a započeo studije ranih 40-tih godina. Diplomirao je u novembru 1945. godine.

    Od svoje rane mladosti voleo je književnost, a naročito poeziju. Godine 1941. godine osnovao je časopis za poeziju Ered’ i u svom izdanju štampao je zbirku pesama na frijulskom dijalektu Pesme Kazarsi (Poesia a Casarsa). Godinu dana kasnije bio je regrutovan kao vojni obveznik. Posle raspada fašističkog režima pridružio se majci u Friuliji.

    Narednih pet godina predavao je književnost, ali nije imao stalan posao. Priključio se Komunističkoj partiji. Smatrao je političkom snagom koja će se obračunati sa ostacima fašizma i imaće priliku da preobrazi društvo.
    Kada se otkrilo da ima homoseksualne sklonosti, izgubio je posao i izbačen je iz Komunističke partije. Zakleo se sebi da će ostati komunist uprkos odluci partije. U zimu 1949. Pazolini se sklanja u Rim.
    U Rimu je u početku živeo siromašno. Davao je privatne časove. A onda je polako počeo da ulazi u rimske kulturne krugove i nastavio da piše. Godine 1948. napisao je roman Moj Amado (Amado mio), a zatim roman Prljavi postupci (1949, Atti impuri). U svakom od ovih romana, autor je preokupiran, sada već tipičnom pazolinijevskom temom, mladićem prestupnikom. Koristi dijalekt kao bekstvo od onoga što je smatrao tradicionalnim lingvističkim stegama. Pazolini je kasnije razvio ove teme i u rimskom kontekstu u romanima Besprizorni (Ragazzi di vita, 1955) i Žestoki život (Una vita violenta, 1959). Radnja ovih romana dešava se u siromašnim rimskim naseljima izgrađenim na periferiji za beskućnike. Oni su puni fascinacije za ljude koji se bore za egzistenciju, svoj jezik i svoju senzualnost.

    Svetsku slavu Pazolini će steći filmovima. Bio je asistent nekolicini značajnih italijanskih reditelja. Vellikom Feliniju bio je savetnik za rimski dijalekat u filmovima Kabrijine noći (Le notti di Cabiria, 1956) i La notte brava (Čestita noć, 1959.). Pazolini je u ideološkoj krizi, razočaran Sovjetskim Savezom, a svestan da jača moć kapitalizma ka poredak društva konzumacije. Ta ideološka prekretnica se oseća u njegovom romanu u stihovima Gramšijev pepeo, za koji je dobio nagradu „Viareggio“.

    Nagrada je Pazoliniju omogućila da se lakše samostalno otisne u filmske vode i tokom 60-tih je, uglavnom, radio na filmu i u pozorištu. Godine 1961. je režirao film Accattone (Skitnica), koji je izazvao senzaciju kad je prvi put prikazan na festivalu u Veneciji. Sledili su Mamma Roma (Mama Rim, 1962.) i La Ricotta (Skuta, 1963.). Njegovi filmovi, kritični u odnosu na građansko društvo, postaju sve više introspektivni i religiozni. U to vreme snima filmove Car Edip, Teorema, Medeja, i Triologija života – Dekameron, Kenterberijske priče i Hiljadu i jedna noć. Pasolinijev poslednji film je bio Salo – ili 120 dana Sodome (1975.), prikazan posthumno. Iako je film postao Pazolinijevo primarno sredstvo izražavanja, nastavio je da piše, naročito iz oblasti književne i filmske teorije. Erotski empirizam je zbirka njegovih eseja objavljenih između 1964. i 1971. gde dominiraju teme o lingvistici i semiologiji. Takođe je napisao i nekoliko komada i Manifest za novo pozorište , gde je izložio svoje teoretske stavove o teatru. Godine 1972. Pazolini je počeo da piše novi roman Petrolio, sa namerom da to bude autobiografsko delo i apokaliptična vizija Italije u ranim 70-im. Roman je bio nezavršen u vreme kada je Pazolini umro, a objavljen je tek 1992. godine.

    U periodu između kasnih 60-ih i 1975. god. Pasolini je svoj kontraverzni imidž dodatno potvrđivao prilozima u mainstream štampi, vodeći ličnu kampanju protiv onoga što je video kao bolesti italijanskog društva. Bio je politički odmetnik koji je odbijao da stane uz bilo koju partijsku politiku. Za vreme studentskih protesta 1968. stao je na stranu policije (koju je smatrao za istinske sinove siromašnih) protiv studenata (koje je smatrao razmaženim buržujskim derištima). Početkom 1975. javno se deklarisao protiv abortusa, tvrdeći da je tzv. seksualna revolucija deo procesa buržoaziranja masa.

    U zoru 2. novembra 1975. Pasolinijevo mrtvo telo nađeno je na pristaništu u Ostiji, nadomak Rima. Bilo je pregaženo njegovim kolima nakon ubistva. Iako je sedamnestogodišnji mladić Đuzepe Pelozi priznao ubistvo i bio osuđen, ostala je tajna da li je njegovo ubistvo ipak bilo naručeno od strane neofašističkih krugova, uz učešće bar još jednog ubice.

    Jovan Ćirilov

Budimo u vezi

  • Trg partizana 12 - 31000 Užice, Srbija.
  • centrala (031) 522-097, 519-966