Sve u svemu, slika jednog potrošenog sveta koji nema više šta da da, zasićenog samim sobom, ali još uvek žednog letnjeg osveženja.
Velika su očekivanja od ovog leta, kao, uostalom, od svakog leta. Ali, ovo leto na imanju Islajevih posebno je strastveno. Novo lice u selu, moskovski student Beljajev, letnji učitelj najmlađeg Islajeva- Kolje, doneo je nove igre, uneo radost i osvojio srca svih, od posluge do poslodavaca, od dece do odraslih. Možda se rađa i ljubav između mladog učitelja i još mlađe Natalijine štićenice Veročke, oboje siročadi, a „kažu da se siročad brzo sprijatelje među sobom“.
I dok plemstvu dokolica ostavlja previše prostora za bespoštedna ljubavna i duhovna iscrpljivanja, dotle vreme radi ono što mu je i posao, prolazi i opominje, ubrzava i zastrašuje. I nagriza. Ljudsku dušu posebno perfidno, nepodnošljivim pitanjima na koja nema racionalnih odgovora. Osećanjem da nam sopstveni život izmiče dok ga posmatramo, izmešteni sa strane. Strahom da će velike stvari ostati nedostižne, prilike propuštene, dani nanizani bez ijednog koji bi mogao da svedoči da smo zaista bili živi.
Muž koga ne voli i ljubavnik prema kome ne oseća strast nisu dovoljni da ispune bolnu prazninu koja se ovog leta otvorila u Nataliji Petrovnoj. I ta jednostavna, prirodna privlačnost između mladog učitelja i Veročke koja joj se dešava pred očima kao da produbljuje prazninu.
Mladog učitelja, istrgnutog iz Veročkinih sanjarenja, Natalija Petrovna pretvoriće, makar na tren, u sopstvenog ljubavnika.
Jer, glad za ljubavlju i uzvišenim osećanjima, neizdrživa i nezaustavljiva, postaje bezobzirna borba da se doživi život, da se oseti, da se preživi. Strast postaje opsesija, a svi znamo koliko je razorna priroda strasti: zaboravlja manire, ruši konvencije i granice između intimnog i javnog, uništava sve pred sobom. Na putu sna o sreći za koju veruju da im pripada, uživanje u ekskluzivitetu sopstvenih emocija i zastrašujuća komotnost nehaja prema emocijama drugih postaju same sebi svrha.
Oni na nižim prečagama društvene lestvice koji nemaju vremena za dokolicu, pravo na ekskluzivnost sopstvenih emocija i ideju da im pripada više od onoga što imaju, biće, kao i uvek izgaženi i uništeni, tek kolateralna šteta tuđih letnjih strasti.
A možda je sve ovo samo pokušaj da se uhvati taj Zlatni dan.
Jelena Mijović, dramaturškinja
