Iako je komad lokalizovan on nije lokan. Tekst koji nosi suptilne reference i banalne, skoro vulgarne parole, isprepletan je sa scenama nasilja kao nečim najprirodnijim, čak ritualnim. Postoji pozorišna izreka, koja je skoro žanrovsko pravilo, da se komedije završavaju svadbom a da tragedije tako počinju. I ovde se treba poigrati sa tim kvazi hepi endom koji odbija da bude razrešenje.
Stvarnost u Srbiji se ne može parodirati, ne može se ni nazvati apsurdom. Nema razrešenja jer nema ni sukoba u samom društvu. Ono je nepopravljivo u svojim ritualima mazohizma gde je lakše postati duhovni invalid nego ozdraviti, jer kad smo svi bogalji - onda nije niko. Empatija uvek gubi od zabave. Što banalnije. Mala Odiseja u rimskoj areni. Uz zvuke rodnog kraja.
Ivan Vuković