Još smo živi i još smo tu
Ovogodišnji Jugoslavenski pozorišni festival „Bez prevoda“ u Užicu posvećen je vremenu kada nam je teško. To je vreme nevolje kada, osim golog preživljavanja u trpljenju i strahu, moramo da preispitamo naše odluke, naše odnose sa sobom i drugima, naša uverenja. To je vreme opasnosti i smrti kada moramo da budemo hrabri, ili ćemo nestati. Ovaj festival oduvek je živio sa ljudima, vremenom i njegovim mukama i danas se sam nalazi u velikom iskušenju, kakvo svi zajedno osećamo. Ako bismo pokušali da zamislimo ljudsku historiju bez pozorišta, onda bismo videli beskrajnu pustinju ljudskog bitisanja, lišenu mogućnosti da se kroz umetnost zapitamo o razlozima i smislu našeg mukotrpnog probijanja kroz život. Zbog tog velikog i važnog naloga odlučili smo da ovog juna u neveselim uslovima održimo naš festival; to smo još od prošle jeseni dužni čestitoj publici, bez obzira na sve teškoće i ograničenja u kojima se nalazimo. Pet naslova koje nudimo užičkoj publici i gostima festivala („Čitač“, „O medvjedima i ljudima“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Radnička hronika“ i „Upotreba čoveka“) već su višestruko hvaljene i nagrađivane i verujemo da će one opravdati poverenje publike. Ono što je važno, ove predstave; estetski, etički i tematski, bez obzira da li se u njima radi o ratu, izdaji, radničkim pravima ili ljubavi, sve nas stavljaju pred isto pitanje: šta ćemo uraditi onda kada je teško? Jer, ovo je vreme depresije, ali i vreme koje nas preispituje da li smo ili nismo spremni za podvig. U svom jubilarnom dvadeset petom izdanju, užički festival trebao je da bude svečan i slavljenički. U međuvremenu svet se okrenuo na glavu i zato, umesto slavlja, naš festival želi da odgovori ovom nesrećnom vremenu: još smo živi i još smo tu.
