U svojoj knjizi „Čehov, dramski pisac“ Jovan Hristić primećuje kako je teško kao ozbiljne junake primiti plemenite ali detinjaste ličnosti kao što su Ranjevska i Gajev, ili kao što je Peća Trofimov, „veliki intelektualac“ a večiti student, koji neprestano priča o radu i ako živi u najgoroj bedi, uporno se ne prihvatajući nikakvog posla.
I zaista, u Čehovljevom „Višnjiku“ nema ničega što odgovara karakteristikama klasične tragedije. Nema velikih događaja. Nema heroja. Nema herojske smrti, ni mučeničkog života. Nema razljućenih Bogova, pa je pitanje hibrisa sumnjivo i komentarisati. Komad se centrira oko jednog sasvim običnog događaja. Selidba. Hipoteka. Kupoprodaja nekretnine... ništa. Ili bar: ništa preterano. Komad završava tamo gde počinje novi život, novo danas i novo sada, za sve junake. Komad završava novim početkom.
I niko nije mrtav zbog velike ideje. I niko nije, zaista, kažnjen za svoje velike greške. I nema pobune protiv utvrđenog poretka. Naprotiv, poredak je taj koji se menja, nekako sam od sebe ili bar bez ikakvog učešća likova u toj promeni. Ono što je Čehov prepoznao kao komiku, jeste patetična potreba junaka da svoje svakodnevne probleme preuveličaju do tragetskog nivoa. Da ih proživljavaju tragetski, rađe nego da pokušaju praktično da ih reše. Junačići u raskoraku između prošlog i sadašnjeg, tako zagledani u sebe a tako nesvesni sebe u datim okolnostima za Čehova su tvorili komediju. Da li? ...
Tokom čitanja ili gledanja Višnjika, čak i najveći cinici retko se smeju. Pa tako ova drama ima karakteristike komedije, efekat koji na publiku ostavlja katarzičan je, u tragetskom smislu. Najbliže žanrovsko određenje Višnjiku nije dao ni autor ni mnogi reditelji koji su ovaj komad doživeli kao tragediju, već teoretičar Frensis Fergason koji ga je nazvao teatarskom poemom o teškoći prihvatanja promena.
Ova definicija čini se najtačnijom jer ne odriče ni komičnu ni tragičnu dimenziju drame. Jednostavno rečeno, Višnjik je priča o tranziciji. O prelasku iz jednog u drugi društveni sistem, koji za sobom nosi tragične, komične i tragikomične epizode. Sve ostalo su pitanja subjektivnog doživljaja.
Pitanje da li je Višnjik bliži tragediji ili komediji, jednači se pitanjem čime je bliži život u tranziciji. Ako mene pitate, složila bih se sa Čehovom. Tranzicija je tragična, ali su komični svi oni koji nisu u stanju da joj se nasmeju. Da prema njoj uspostave kritičku distancu, odnosno da u okviru društvenog sistema u raskoraku, iskorače u lično, individualno, vertikalno i zaista važno.
Zato sam se obradovala Kalabinom pozivu da zajedno uradimo komičnu adaptaciju „Višnjika“... U razgovoru oko toga, brzo smo se složili oko toga da postavka ove drame u Srbiji danas, dobija veoma aktuelnu, šta više: dnevno-političku dimenziju kao i odgovarajući društveni angažman. Kako bi istakli paralele između Čehovljeve Rusije i društva u kome živimo, želeli smo da napravimo svojevrsnu posrbu. Da višnjik pretvorimo u šljivik koji ćemo na kraju poseći, da bi izgradili hipermarket. Želeli smo da svim motivskim celinama u Čehovljevoj drami, nađemo odgovarajuće ekvivalente iz tragikomične Srbije, u tranziciji iz nacionalizma u konzumerizam. Međutim, već prilikom prvog zajedničkog prolaska kroz dramu, shvatili smo da za traženje ekvivalenata nema razloga. Da su sve priče koje smo želeli da ispričamo već unutra i da za povlačenje paralele između Višnjika i „Srbije među šljivama“ nisu potrebne krupne dramaturške intervencije, već ozbiljno istraživanje Čehovljeve simbolike. Zaronili smo u Višnjik i otkrili svet. Čitav jedan svet, sasvim nalik na ovaj ovde.
Nismo odustali od insistiranja na komičnom i ako smo u razgovoru sa saradnicima i glumcima, po ko zna koji put otvorili dobro poznatu raspravu o tome šta je Čehov mislio kad je svoje remek-delo nazvao komedijom. Neko je rekao da se šalio. I to je dobar, zanimljiv odgovor. Šaliti se dok pišeš tragediju, ili plakati dok igraš u komediji – to je Višnjik. To je Srbija. To je tranzicija u kojoj živimo i tranzicija koju smo preživeli u radu na ovoj predstavi.
Milena Bogavac