Ljuboslav Majera rodio se 3. 11. 1951. godine u Bačkom Petrovcu u znaku i podznaku škorpije, što ga je kako tvrde astrolozi –„zvezdočaci“, delimično predodredilo i usmerilo ka „đavoljim i mističnim zanimanjima“, pa je shodno tome, u želji da usavrši put koji su mu zvezde zacrtale, studirao na Visokoj školi muzičkih umetnosti u Bratislavi, bivša Čehoslovačka, sadašnja Slovačka – poznate nam deobe i tranzicije. Izučavao je umetnost režije i diplomirao 1975. godine.
Od tada pa do dana današnjeg, formom dramskih umetnosti, preko 120 pozorišnih režija, 100 radio drama itd, pokušava ubediti sebe i publiku (znači utopista i sanjar) da jedino lepota, ljubav i dobrota imaju pravog smisla u njihovim životima. Delimično mu to polazi za rukom i za taj trud je bio nagrađen svim najprestižnijim nagradama za režiju.
Predaje glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na Akademiji umetnosti u Banskoj Bistrici (Slovačka). Režira gde stigne, jer nije u stanju da odbije nijedno pozorište. Zato se i nedovoljno posvećuje svojoj sada već odrasloj deci i svojoj strpljivoj i razumevanja punoj supruzi. Zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti još stalno živi i stvara, iako mu je hiromantija ukazivala na neke moguće prekide...
ZAŠTO KARDANUS?
Đirolamo Kardamo, ili Hieronymus Cardanus, saputnik mi je već više od dvadeset godina. Pojavi se, pa nestane, a svako njegovo novo javljanje ukazivalo mi je da bi on imao šta da „kaže“ na sceni. Život njegov, sam po sebi, nalikovaoje na pozorišnu predstavu. Doživeo je brojne porodične tragedije, razapinjao svoj um između nauke i okultnog, obračunavao se sa bogom, iako ga je na jedan čudan način ipak nosio u sebi, delio trenutke lucidnosti i sumanutosti gotovo na jednake časti, kao što je stoičko trpljenje smenjivao grotesknom hipohondrijom. Sud vremena ga je, možda neopravdano, ostavio na margini, premda je izvesno bio u žiži zbivanja svog vremena.
Pored svega toga, ipak ostaje pitanje na koji način ovaj lik od pre pet vekova, korespondira sa našim vremenom. Renesansu, uslovno, možemo posmatrati kao period jedne velike tranzicije, možda i najveće koja je ikad zadesila Evropu. To je vreme drastičnih promena, raspada vekovnog građenja sistema vrednosti, osporavanje do juče nedodirljivih autoriteta, a da pri tome nova tačka oslonca nije utvrđena. Ne živimo li i mi to? Kardanusa smatra tipičnim primerom dezorijentisanog čoveka u prevratnim vremenima, koji je nemoćan da se suprotstavi zastrašujućoj turbulenciji koja ga vitla. Ukoliko se nekome učini da to nije dovoljno da se njegovi postupci opravdaju, u odbranu svog (anti) junaka zapitaću se i sledeće – možemo li mu oprostiti, sagledavajući svoje postupke u našoj, iz istorijskog aspekta posmatrano, ipak maloj tranziciji. Ja sam to učinio.
Na kraju, Kardanusovo ime je ostalo sačuvano u nazivu kardanske osovine, čiji je on izumitelj, iako sam se u tekstu tom činjenicom poigrao. Sumnjam da bi to zadovoljilo njegovu sujetu. Što se mene tiče, ja sam suda njegove taštine oslobođen, jer pouzdano znam da Kardanus neće biti među vama u publici.
Zovem se Goran Ibrajter. Rođen sam pre četrdeset pet godina u Mokrinu, da bih se, kako kažu Kardanusove kolege astrolozi, kretao unazad. Dakle, rak u horoskopu, ma šta to značilo. Krećući se tako, diplomirao sam filozofiju u Beogradu, a posle toga radio različite poslove. Između ostalog, a to je za sažetak života možda relevantno, bio sam direktor Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina u periodu od četiri godine.
Pisanje mi nije zanat, ali je ono što sam oduvek, i samo to, želeo da radim. Kardanus je moj pozorišni prvenac, i evo nas dvojice u Užicu. Sa nadom, naravno, da je to moja Minervina sova, za koju kažu da poleće u predvečerje, a ne samo labudova pesma.