Treznilište je mesto gde u Rusiji policija odvodi pijance da provedu dan-dva dok im alkohol ne nestane iz krvi i ne bude bezbedno da ih se pusti kući. Video sam nekoliko fotografija snimljenih u ovoj "instituciji". Verujem da nema strašnijeg načina za buđenje iz bilo kakve opijenosti od postepenog dolaženja sebi u jednom takvom prostoru. U njemu se odigrava prelazak iz eskapizma poroka u brutalnost istine o propalom životu, to je mesto gde niko ne može da ostvari, po mišljenu raznih lekara duše, osnovnu dužnost svakog čoveka - da voli i prihvata sebe. Likovi tri Koljadine drame koje su prepletene u ovoj adaptaciji ne vole sebe i tragaju za srećom na pogrešnim mestima. Oni su obitavaoci magle, stanovnici carstva zabluda i samozavaravanja, njihov skriveni psihološki kod je autodestrukcija. Ipak, čak i u njihovim greškama i posrtajima prisutna je čežnja za ljubavlju i lepotom i najveći tragizam ovih ljudi, koji je Koljada tako bolno i maestralno opisao, leži upravo u tome što se nisu sasvim odrekli stremljenja ka sreći, što i dalje pokušavaju da je dosegnu, u isto vreme svesni koliko su gorko daleko od nje. Ta razapetost čini Koljadine likove svojevrsnim martirima savremenog doba, i njihovi psihološki sklopovi i njihove društvene pozicije drže ih zatočene u klopci bede i sivila, a njihove duše, ono što je u ovim ljudima vanvremensko i nesaznatljivo, kao uostalom i u svima nama, obećava im neke druge svetove, neki svetliji život na duhovnoj ravni za koju oni slute da postoji i ponekad osećaju njen zov, ali nemaju oruđe, ni psihološko ni spiritualno, da do nje dođu. Ipak, sagorevajući na unutrašnjoj lomači sopstvenog beznađa, njihova bića ispuštaju "krike" koji se povezuju u čudesne "harmonije" nekih od najbolje napisanih dijaloga (i monologa) u savremenoj svetskoj književnosti. Svetos i lepotu ružnih, zlih i posrnulih pokušavali smo iz Koljadinih tekstova da prenesemo na scenu.
Stevan Bodroža
