Zašto danas čitati Milutina Uskokovića i postavljati ga na scenu NP u Užicu?
Ako je to samo zato što je rođen u Užicu 1884. godine i tu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, onda u njegovom delu ne vidimo ništa više od obične bigrafske činjenice i površno shvaćene zavičajnosti. U tom slučaju dovoljna je bista koju niko ne primećuje i sokače u kome je tabla na mestu nekadašnje kuće Uskokovića nevidljiva medju izvodima rashladnih uređaja. To je mera našeg odnosa prema zavičajnom piscu.
Iako je komad lokalizovan on nije lokan. Tekst koji nosi suptilne reference i banalne, skoro vulgarne parole, isprepletan je sa scenama nasilja kao nečim najprirodnijim, čak ritualnim. Postoji pozorišna izreka, koja je skoro žanrovsko pravilo, da se komedije završavaju svadbom a da tragedije tako počinju. I ovde se treba poigrati sa tim kvazi hepi endom koji odbija da bude razrešenje.
Branko Ćopić je jedan od pisaca koji su obeležili brojna detinjstva naših ljudi, čovek čije likove i knjige volimo, i voleli smo, celog života. Od Nikoletine Bursaća do Bašte sljezove boje, Ćopić nas je pratio tokom odrastanja, i kasnije. Dosta toga je i dramatizovano, za pozorište i za film. Ali manje je poznato da je Ćopić pisao i drame, u kojima nailazimo na sve ono što postoji u njegovim knjigama i po čemu ga pamtimo. Jedna od tih drama je i ova koju smo sada postavili u Užičkom pozorištu - Odumiranje međeda.
Ulazim u teatar na „mala vrata“, kao da mi je Pera pisar iz Administrativnog odeljenja dojavio, a Ujka Vasa zauvek uveo u spisak, da je pozorišna scena, a ne filmsko platno, u ovom trenutku moga života, moje prirodno umetničko stanište.
Zove me Nemanja Ranković, „hudruk“ Narodnog pozorišta iz Užica, i obaveštava me da treba da postavim na scenu ovog pozorišta, od čijeg pomena me podilaze žmarci, komad Miodraga Ilića o Nušićevoj Živki ministarki, Žanki Stokić.
Za mene je "Smećarnik" priča o "matricama" koje postoje iza svih "formi" kroz koje se naša stvarnost odigrava, tobože menja, raspada u "haosu" ili se pak smiruje u nekakvom prividu reda...istorija ima svoj tok, naše društvo prolazi kroz mnogobrojne krize u procesu napredovanja, demokratizacije, približavanja civilizovanom svetu...ali kakav god da je tok naše istorije određeni scenariji se ponavljaju....naš mentalitet ima sklonost prema specifičnim "modusima" kako će se peoblemi rešavati, prevazilaziti ili pak dodatno generisati...te "matrice" ne menjaju se kakva god da je ideologija na vlasti u Srbiji.
Bajka „Snežana i sedam patuljaka“ pojavila se 1812. iz radionice Braće Grim i veoma brzo bila prihvaćena i od dece i od njihovih roditelja. Planetarni uspeh ova bajka doživljava 1937. godine nakon ekranizacije i nastanka popularnog crtanog filma Volta Diznija. Po zaradi, ovaj film je već tada, nadmašio i čuveni film "Prohujalo sa viho-rom" , a rado se gleda i danas.
Koprodukcija: Bitef teatar / Prvo prigradsko pozorište - Puls teatar Lazarevac / Narodno pozorište Užice
Jugoslavija dobija dimenzije nekakve izgubljene, mitske zemlje, i za one koji su je dobro poznavali jer su živeli u njoj, i za one koji su o njoj imali nejasnu predstavu. Međutim, dobivši dramu "Los Yugoslavos", pre no što ću je pročitati, upitao sam se šta jedan Španac zapravo zna o Jugoslaviji i konceptualnoj nacijiJugoslovena. Jugosloveni Juana Mayorge su metafora , drugo ime za sve što se dematerijalizovalo, za šta nismo sigurni gse se nalazi, o čemu imamo neku nejasnu idealizovanu predstavu ali za čim čeznemo, žudeći za toplinom, spontanošću, strašću koju pripisujemo tim neuhvatljivim pojmovima.
Komad je napisan kao kritika plemstva i njegovih mahinacija, ali je, istovremeno, i odraz tipičnih ljudskih osećanja i ponašanja (ljubav, moć, dužnost)... Upravo taj segment o ljudskim osećanjima i racionalnom principu spoznaje, inspirisali su me da se uhvatim u "koštac" sa Šilerovim komadom. Kako moju pozorišnu pažnju privlače teme o porodici i emotivnoj strukturi porodičnih odnosa, akcenat u komadu je na nemogućoj ljubavi dvoje mladih koji, po ka zna koji put u svetskoj literaturi, bivaju koleterarna šteta "velikih odluka".
Tema Brešanove drame o pokvarenosti ljudi i njihovoj pohlepi nije se promenila u novom društvenom uredenju ni skoro pola veka od njenog nastanka. Naprotiv, tekst “Svečane večere u pogrebnom poduzeću” samo potvrduje da je gramzivost u današnjem vremenu postala još izraženija, a tranzicija se samo pokazala kao podobno tlo za sve vidove ekonomskog kriminala i izoštrenija devijacijama vremena u kome živimo.
Drama SISTEM je metaforična priča o pokušaju sloma ljudskog duha. U prazom prostoru se ne događa nista sem smrti. Čije? Zar je bitno? Uvek se radi o životu ili smrti. Ne postavlja se pitanje KO JE KRIV? Već KO ĆE PLATITI GREŠKU? I da li je ono što vidimo zaista to. Apsurd je ključ psihologije. Šta je vrednije, čin ili "legende"?
"Skučeni vidici i siromaštvo duha bitno obeležavaju naše društvo. Osećanje promašenosti i prikaraćenosti proizvodi u ljudima zlobu i okrutnost ili infantilnu idealizaciju. Ako u Simovićevom komadu potražimo ogledalo naše današnjice, suočićemo se sa tragikomičnom slikom nas samih kao i ljudi koji su gotovo u potpunosti izgubili osećaj za lepo i dobro u sebi i u drugome, i sveli se na uživanje u patnji."
После три године и сто шеснаест успешно изведених летова, када су га скоро сви већ отписали као дотрајалу и ислужену машину и послали на отпад, на ужичко позоришно небо се поново винуо „БОИНГ – БОИНГ“! Та, некада моћна летилица је, захваљујући онима који су увек веровали у њу, вратила некадашњи сјај и снагу да својим путницима опет приушти несвакидашњу забаву током лета. Захваљујући квалитету нове, младе посаде „БОИНГА“, која је за врло кратко време успела да савлада све замке и тешкоће летачке обуке, а због чега им изражавам дивљење и захвалност, можете и Ви, драги поштоваоци наше куће, да уживате пловећи ведрим небом здравог и окрепљујућег смеха.
Капетан
Слободан Љубичић