Priča Atentat je u najkraćem ova: Jedan Kralj, kome ne manjka narod, u novom i sjajnom odelu (kraljevo odelo je uvek novo i sjajno) krenuo je kroz narod koji se pod njim zlopati, da se uveri u obavezno oduševljenje naroda njegovom vlašću. Narod koji nema ništa iznosi sve pred kralja, pogosti ga svakim đakonijama, tako da se kralj nađe u velikoj nuždi. U toj nuždi, tamo gde kralj ide peške, kralj biva navučen na teren narodnih dasaka koje su već ranije bile presečene. Tako se kralj našao u velikom sranju koje je nastalo između vlasti i naroda. Ovu govnariju Miloš Nikolić koristi kao simbol svih govnarija vlasti, da bi narodnu motku doveo do jedne velike metafore...
I za Nikolića je sloboda često fraza, a tiranija uvek istina i pre i posle atentata, pa zato ni pričom ni dramskim postupkom nije odrešio narod, ostavio ga je u vezanom stihu... Stih mu je raznovrstan, čas je narodni deseterac, čas uzvišeni aleksandrinac, čas je himničan, čas parodičan, čas u službi silne vlasti i dovitljivosti naroda, kome sem te dovitljivosti ništa drugo nije preostalo.
Nikolić je u neobičnoj dramskoj priči pokazao svo oduševljenje naroda i jezik u kuđenju, ruženju i psovanju vlasti...“
Milovan Vitezović
