Takve vodiče nalazim uglavnom u prozi. Stalno i svakodnevno razmišljam o piscima koji su, pre stotinak godina, proročki, opisali sumrak evropskih bogova koji je našu civilizaciju ostavio u tami, do danas nerazjašnjenoj. Mislim na Franca Kafku, Tomasa Mana i Marsela Prusta. Danas bih ovoj grupi proroka dodao i Džona Masvela Kucija.

Njihovo zajedničko osećanje nebranjenog kraja sveta, ne planete, već modela medjuljudskih odnosa, poredaka i pobune, sada nas snažno prati. Nas, koji živimo posle završetka sveta. Nasuprot kriminalu i konfliktima koji se razbuktavaju sve više i više da ni sveprisutni mediji sa njima ne drže korak. Ali ovi požari brzo postaju dosadni, neopozivo nestaju iz medijskih izveštaja, a mi ostajemo bespomoćni, prestravljeni, opkoljeni. Više ne uspevamo da gradimo kule, a zidine, koje tvrdoglavo podižemo, ne brane nas ni od čega, naprotiv, same traže zaštitu i brigu trošeći najveći deo naše životne energije. A mi nemamo snage ni da pokušamo da vidimo šta  je iza kapije, iza zida. I samo zbog toga treba da postoji pozorište i u tome da traži svoju moć. Da zaviruje tamo gde je gledanje zabranjeno.

"Predanje pokušava da objasni neobjašnjivo". Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati" - reči koje je Kafka uzdigao do metamorfoze predanja o Prometeju snažno se odnose na to kakvo pozorište treba da bude i takvom pozorištu, koje treba da ima početak u dubini istine i da pronalazi kraj njegovim delatnicima, onima na sceni i onima u publici, čestitam svim srcem.

Kšištof Varlikovski

S poljskog preveo

Zoran Đerić