22. JPF- Izveštaj selektora Bojana Munjina

17 Okt

„Za ovo malo duše“ (Vasko Popa)

Pozorište današnjeg ne baš veselog vremena često se odlučuje ili da sa neobaveznim komedijama pobegne od tog vremena ili da u tzv. teatru grubosti naslika to vreme u još strašnijim tonovima. Rekli bismo: nikakve vajde ni od bega ni od crnila, jer čovek još od vrlo starih vremena u pozorištu zapravo želi da nađe pročišćenje od zla koje sam u sebi nosi i od muka koje mu nanose drugi. Zato smo ove godine želeli, bez suvišne pretencioznosti, da 22. Jugoslavenski pozorišni festival „Bez prevoda“ posvetimo toj iskonskoj ljudskoj želji da svojoj neprestano opterećenoj duši omogući u teatru malo topline, koja bi mu pomogla da se obnovi i krene dalje. Stoga smo kao radni naslov festivala odabrali slogan „Za ovo malo duše“, koristeći se tom tako lepom pesmom Vaska Pope „Branim“ i u takvom duhu smo i izabrali predstave koje ćemo ponuditi publici i svim prijateljima pozorišnog festivala u Užicu.


Tako predstava „Ivanov“ Narodnog pozorišta iz Beograda u režiji Tanje Mandić Rigonat i sa prvorazrednim glumcima, Nikolom Ristanovskim, Predragom Ejdusom, Nadom Šargin, Hanom Selimović i drugima, govori upravo o tom duševno iscrpljenom čoveku koji svojom mukom uništava druge, dok predstava „Moja ti“ Ateljea 212 u režiji Aleksandre Milavić Dejvis, opet sa prvorazrednim ansamblom u kojem se među ostalima nalaze i Svetlana Bojković, Tanja Bošković i Gorica Popović - govori o generaciji žena na kraju životnog puta, koje svoje ljudsko dostojanstvo očajnički brane pred naletom beskrupulozne današnjice.
Predstave „Priče iz Bečke šume“ kazališta Gavella iz Zagreba u režiji Igora Vuka Torbice, odnosno „Dokle pogled seže“ Zetskog doma iz Cetinja u režiji Arpada Šilinga, bave se dilemom da li se temeljna ljudska sreća pronalazi u besomučnoj egzistencijalnoj trci, da li je zatrpana u malograđanskom lažnom moralu ili je treba tražiti negde sasvim drugde.
Predstave „Moja fabrika“ Narodnog pozorišta iz Zenice u režiji Selme Spahić, odnosno „Samoubica“ Narodnog pozorišta iz Podgorice u režiji Veljka Mićunovića, govore kako između napada na dušu jedne fabrike i napada na pojedinca nema bitne razlike, jer čovekova iskonska pozicija je zapravo neprestana sizifovska borba sa ljudskom zluradošću i glupošću.
Konačno, u predstavama, „Svedobro“ Narodnog pozorišta iz Užica u režiji Nemanje Rankovića, odnosno u „Tako je, ako vam se tako čini“ JDP-a iz Beograda u režiji Jagoša Markovića, pronalazimo gotovo anonimne ljude koji, daleko od buke sveta i bez upotrebe moći i ideologije, nego tajnom aktivnošću vlastitog srca, pokušavaju da pronađu put do sreće ovog tako nesavršenog sveta.
Ovogodišnja potraga za predstavama dostojnim tradicije užičkog festivala, kao i ukusa i iskustva njegove publike, nije bila laka, baš u vremenu u kojem su ljudske i estetske vrednosti za koje se ovaj festival zalaže toliko napadnute. Na kraju, verujemo da će ovogodišnji užički festival u svakom slučaju biti iskreni susret gledalaca u sali i glumaca na pozornici, od čega će nadamo se jedni imati istinske koristi, a drugi će zaslužiti pohvale vredne truda.
Bojan Munjin

Budimo u vezi

  • Trg partizana 12 - 31000 Užice, Srbija.
  • centrala (031) 522-097, 519-966