Danas, u eri samopromocija na instagramu; viber stikera kojima izražavamo emocije umesto reči; u vreme pompeznih iujava ljubavi emotivnim partnerima na društvenim mrežama (jer voleti nekog van očiju javnosti se ne računa); u trendu gifova u kojima ono što osećamo uradi/pokaze neko drugi, slavniji/ekspresniji/duhovitiji od nas-ništa se nije promenilo...Ljubav je i dalje „pomodna“ reč, dok je, paradoksalno, doživeti je i podeliti sa nekim najskuplja i najnedostižnija kategorija življenja.
Šizgal je smatrao da je reč „ljubav“ toliko kompromitovana (a bile su tad 60–te), da je potrebno smisliti novu reč. Zato je ovaj svoj komad nazvao LUV. Naša predstava nosi naziv I TO S ZOVE LJUBAV, jer sam želela da zvuči slatkasto, a ironično.Ovo je naš lament nad jednim slatkastim, šarenim, muzikalnim i bezbrižnim vremenom u kojem su naši roditelji osvajali i poklanjali srca na igrankama uz italijanske hitove, a ironija/autoironija je u odnosu na ovo „naše“ vreme u kojem je srce na tacni. A retko za kim istinski lupa.
Ksenija Krnajski
